Ponekad bi prelistavala ženski časopis, kad god bi došla do nekog od tih sjajnih, šarenih časopisa koji na sav glas govore o američkom raju za žene: predivni nameštaj, predivne haljine; časne dame koje su pronašle strasnu ljubav, uz pametne žene koje diskutuju o toalet-papiru. Ti časopisi, te slike, predstavljale su onu neodređenu kategoriju "Amerikanke". Uvek je s divljenjem govorila šta rade "Amerikanke".
Verovala je tim slikama. Satima je mogla da sedi na staroj stolici za ljuljanje kraj prozora u dnevnoj sobi, listajući stranice ženskog časopisa, metodično ližući vrh prsta i listajući stranice. Bila bi posle toga opijena ubeđenjem o svom nepripadanju svetu "Amerikanki".
To je bila jedna strana njene ličnosti koju je Bandini uvek ismevao. On je, na primer, bio čisti Italijan, seljačkog porekla koje se protezalo generacijama unazad. A ipak se, sada kad ima državljanstvo, nikada ne izjašnjava kao Italijan. Ne, on je Amerikanac; samo bi mu ponekad nacionalno osećanje navrlo u glavu, i tada bi ponosno isticao svoje poreklo; ali za sve razumne svrhe bio je Amerikanac, i kad Marija priča šta radi ili nosi neka "Amerikanka", ili kad pomene susetku rečima: "ona Amerikanka dve kuće od nas", to bi ga razbesnelo. Bio je izuzetno osetljiv na klasne i rasne razlike, na patnju koju to podrazumeva, i ogorčeno se protivio tome.
On je zidar, i za njega nema svetijeg poziva na ovom svetu. Možeš da si kralj; možeš da si osvajač, ali bez obzira šta si, moraš imati kuću; i, ako uopšte imaš pameti, to će biti kuća od cigala; i, naravno, kuća koju je sazidao neko iz branše, po esnafskim cenama. To je najvažnije.
Ali Marija, izgubljena u bajci ženskog časopisa, dok sa uzdasima bulji u električne pegle i usisivače, u mašine za veš i električne štednjake, trebalo je samo da sklopi stranice te maštarije i pogleda oko sebe: tvrde stolice, izlizani tepisi, hladne sobe. Trebalo je samo da okrene svoju ruku i pogleda dlan, ižuljan od daske za pranje veša, da bi uvidela kako i pored svega nije Amerikanka. Ništa na njoj, ni njen ten, ni njene ruke, ni njena stopala, ni hrana koju jede, ni zubi koji grizu tu hranu - ništa na njoj, baš ništa nije ukazivalo na njeno srodstvo s "Amerikankama".
U dubini duše nije osećala potrebu ni za knjigom ni za časopisom. Imala je svoj način bekstva, samo svoju utehu: brojanicu. Ta niska belih perli, prekinuta na desetak mesta i povezana belim koncem koji je redovno pucao, bila je, perla za perlom, njen tihi let van ovog sveta. Zdravo Marijo, milosti puna, Gospod je s tobom. I Marija bi počela da se penje. Perla za perlom, i život je ostajao za njom. Zdravo Marijo, Zdravo Marijo. Snovi bi joj dolazili budnoj. Uljuljkivala ju je strast bez dodira. Ljubav bez smrti pevušila je melodiju vere. Ona je bila daleko: bila je slobodna; nije više bila Marija, ni Amerikanka ni Italijanka, ni siromašna ni bogata, sa ili bez mašina za veš i usisivača; bila je u zemlji gde imaš sve.
Zdravo Marijo, Zdravo Marijo, nanovo i nanovo, hiljadu i sto hiljadu puta, molitva za molitvom, san tela, bekstvo uma, smrt pamćenja, nestanak patnje, duboka nečujna potvrda vere. Zdravo Marijo i Zdravo Marijo. To je bilo ono za šta je živela.
Iz romana Čekaj do proleća, Bandini
