Ruka u ruci, šetali smo nas dvoje, Eleonora i ja, dolinom, dok se ljubav nije pojavila u našim srcima. I jedne večeri, kada se meni navršilo dvadeset a njoj petnaest godina, sedeli smo ispod zmijolikog drveća zagrljeni i posmatrali svoju sliku u talasima reke spokojstva. Nismo izustili ni reči te prekrasne večeri, ali sledećeg jutra govorili smo veoma malo i veoma drhtavim glasom. Osećali smo da je Eros, bog ljubavi, izronio iz ovih rečnih talasa i probudio u nama vatrene duše naših predaka. Ona strasna i fantastična osobina koja je vekovima odlikovala našu porodicu ponese i nas u svom vrtlogu, i blaženi zanos zavlada u dolini Šarenoga Travnjaka. Sve se izmeni. Neobično, prekrasno, zvezdoliko cveće cvetalo je na drveću na kome pre nikad nije bilo nikakvog ukrasa. Zelenilo travnjaka postade još bujnije i jače; postepeno nestade belih krasuljaka i zameniše ih obilno kao rubin crvene asfodele. Svuda se život budio kud bismo prošli; kao grimiz crveni i visoki flamingo i druge prekrasne ptice hvalisali su se pred nama svojim plamenocrvenim perjem. Zlatne i srebrne ribice jurile su kroz rečne vale; a iz rečnog korita dopirao je lagani žubor vode, koji se pretvarao u božansku melodiju koja je zvučala slađe od harfe Eolove, a samo je glas Eleonorin bio od nje umilniji. Jedan veliki oblak, koji smo dugo posmatrali u oblasti Večernjače, zalazio je polako kupajući se u zlatu i rumenilu za vrhovima planina, pretvarajući njihove mračne magle u veličanstvenu lepotu, i kao da nas je zatvarao sa svih strana u neku čarobnu tamnicu uzvišenosti i slave.
Iz priče Eleonora
