Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…"

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo".

* * *

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći, -
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -
Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.