Basna Lav i divlji vepar opisuje jedan letnji dan, kada je velika vrućina izazvala i veliku žeđ kod životinja. Lav i divlji vepar su u istom trenutku došli do malog bunara za piće. Oni su se žestoko svađali ko od njih treba prvi da pije, i ubrzo su počeli da se bore. Kada su se iznenada zaustavili da uhvate dah za ponovni oštriji sukob, videli su kako lešinari čekaju u daljini da vide ko će prvi da padne. Lav i divlji vepar su odjednom prekinuli svoju svađu i složili se rekavši: "Bolje je da se družimo, nego da postanemo hrana vranama i lešinarima, što će se sigurno desiti ako se onesposobimo." Moralna pouka ove basne je da one koji čine velike napore da bi dobili nešto često gledaju drugi kako bi iskoristili njihov poraz za svoju korist.
U naravoučeniju basne Lav i divlji vepar Dositej Obradović spaja na neobičan način misli iz knjiga sa primerima iz svakodnevnog života. Na početku naravoučenija on kaže: "Ništa nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i polzu pričinjavaju." Vlastoljublje, grabež, nerazumna osveta su prolile vitešku i srodnu krv i zato on na kraju zaključuje: "Sada dakle hristjanin i Turčin, ko ima čelovečesko u prsima srce, on će svaki dan k nebu pogledati i reći: bog će dati što će bolje biti."
