Stevan Raičković piše: "Sećam se i jednog 'neslavnog' kurioziteta iz tog događaja koji mi ne izbija iz glave dok o svemu ovome govorim: dok sam onako stajao na ogromnoj i sasvim opusteloj plaži... bio sam po čitavom telu enormno namazan maslinovim uljem... Zbog toga sam se osećao još bespomoćnijim... Nisam pristajao ni tamo ni ovamo. Za ulazak u samo more nisam - zbog nastale situacije - psihološki bio spreman... a zbog nauljenog tela - nisam se mogao obući i napustiti ovaj, ovaj... kako mi se činilo... 'brisani prostor'... Pod suncem, i pod uljem... onako uspravljen... i bljeskav... imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u čitavom horizontu bio možda jedini orijentir... i meta... između dve suprotstavljene sile... između kojih se svakoga sekunda očekivao ratni sudar..."

Stevanu Raičkoviću su "kao nekakav eho pokrenut iz svega ovoga, koji je potrajao, odzvanjale reči". Ponavljao ih je glasno i one su se okupljale u sonet Na septembarskoj plaži.

Katreni soneta Na septembarskoj plaži se sastoje od niza pitanja. Pesnik se pita da li da stoji, beži, krene Bogu ili vragu ili da makne nekud nogu ili ostane u svom tragu. Između ovih pitanja u zagradama su umetnute izjave koje ukazuju na njegov strah dok leži na pesku. "Sam nasred žala sa glavom koja štrči pod suncem što je loče" on "kao u zevu ala čeka da se svrši i ovo što ne poče".