U tridesetoj godini, dah se već pomalo skraćuje, neprimetno. U četrdesetoj, još niste za staro gvožđe, ne, ali se pripremate za to, poizdalje, malko unapred. Nije li to razlog što, već odavno, nije više gledao more putujući na drugi kraj grada, gde se nalazila radionica bačvi. U dvadesetoj godini, nije ga se mogao sit nagledati; ono mu je obećavalo srećan svršetak nedelje, na plaži. Uprkos hromosti, ili baš zbog nje, uvek je voleo plivanje. A onda su protekle godine, bila je tu Fernanda, rodio se dečak, i da bi se preživelo, subotom je prekovremeno radio u bačvarnici, a nedeljom razne opravke po kućama. Postepeno se odvikao od tih dana punih žestine koji su ga sasvim utaživali. Voda, duboka i bistra, plameno sunce, devojke, življenje telom, nije bilo druge sreće u njegovoj zemlji. A ta sreća je nestajala s mladošću. Ivar je i dalje voleo more, ali samo u predvečerje, kad vode zaliva malko potamne. Bila je milina kad bi u taj čas, na terasi njihove kuće, posedeo posle rada, zadovoljan čistom košuljom koju je Fernanda tako dobro umela da ispegla, i zamagljenom čašom anisovače. Padalo bi veče i kratkotrajna blagost ispunila bi nebo, susedi koji su razgovarali sa Ivarom iznenada bi stišali glas. On tada nije znao da li je srećan ili mu se plače. Uostalom, kako je mislio u tim trenucima, ništa drugo nije ni trebalo da radi, osim da čeka, smireno, ne znajući ni sam šta.
Iz pripovetke Nemi (zbirka pripovedaka Izganstvo i kraljevstvo)