Vojislav Ilić pesmu Sveti Sava počinje pitanjem: "Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?" Na vratima manastira je tajanstveni gost, u gluho doba noći. On se obraća sedim ocima, kaluđerima da mu otvore teška vrata, jer je njegovo telo klonulo, noge su umorne ali duša traži svetlost, kao saznanje o Bogu i čoveku. Iza sebe je ostavio bogatstvo, slavu i sve što je prolazno i želi da posveti život rodu, otadžbini i slobodi, a svetlost traži u manastiru.
U drugoj strofi pesnik opisuje starešinu manastira sa upaljenom buktinjom u ruci koji otvara teška vrata, nad kojima je poletela sova krešteći u noć. Sova koja simboliše smrt nagoveštava da je neznanac pokopao prethodni život i opredelio se za novi. Zato ga i starešina prima s puno ljubavi, ljubeći ga u bledo čelo.
U trećoj strofi pesnik ističe misao o tome kako vreme prolazi, jer "vekovi su prohujali, od čudesne one noći". Dete koje je jedne noći zakucalo na vrata manastira, još živi i u narodu traje. U poslednjem stihu se dobija odgovor ko je bio neznanac na kapiji manastira. To "dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava".
