U srpskom narodu oduvek su se cenili ljudi koji znaju da nađu slabu, smešnu crtu pojava i karaktera, da u pravo vreme kažu smelu i duhovitu reč. Takva reč se onda pamti i prepričava i postaje opštenarodna svojina.
Humor je u srpskom narodnom stvaralaštvu izražen kroz priču i kroz pesmu, u anegdotama, šaljivim kletvama i zakletvama, šaljivim željama i zdravicama.
Humor je bio oružje naroda u borbi protiv nasilnika, izrabljivača i birokrata. Smeh je zbližavao ljude i pomagao im da lakše prebrode neprilike i nevolje. Tokom dugih vekova borbe protiv Turaka srpski narod je svoj otpor izrazio i kroz podsmeh agama i begovima. Tako je nastao lik Ere, smelog, lukavog i duhovitog čoveka, koji se uspešno nosi sa turskom vlašću. O njemu je narodni pripovedač ispričao mnogo priča i anegdota.
Usmena lirika nije bez šaljivih pesama i motiva, u kojima je duhovitost ljudi iz sredina koja je stvarala tu kjiževnost došla do izražaja. U šaljivim narodnim pesmama opevani su događaji, ljudi, pa i životinje sa vesele i šaljive strane. Zato što često opisuju događaje i likove približavaju se epskim pesmama. Posebno su zanimljive pesme podrugačice, koje ismevaju pojedina zanimanja, stanovnike nekih gradova i krajeva, klase, lovce, beskućnike.
Zanimljiva je forma šaljivih pesama, koja je pozajmljena od "ozbiljnih" pesama, i koja se sada pojavljuje kao parodija. Kada se u desetercu peva o ljubavi muve i komarca, orla i sove i o ženidbi jednoga vrapca i to na način starih, dobro poznatih pesama, onda sama ta činjenica izaziva smeh.
Cilj srpskih šaljivih narodnih pesama nije da "ugrizu" i uvrede, nego da nasmeju i stvore dobro raspoloženje, da usmere i pouče.
