Pesma Zimska idila ima jednoobraznu kompoziciju. Ona počinje slikom zimskog seoskog predela, čiji opis prelazi u radnju koja je istaknuta prizorom iz seoskog života, a zatim je dodata mala lirska pripovetka, koja je zaokružena opisom seoskog zimskog predela prožetog životinjama i ljudima.

U prvoj strofi pesme Zimska idila dat je opis zimskog seoskog pejzaža. “Zima je pokrila snegom doline i polja ravna, i tavne, visoke gore“, a “vihori snežnog praha se viju po polju, dok cela priroda ćuti“. Ovaj pejzaž prirode predstavlja pozadinu idiličnog prizora iz seoskog života u “ibici našoj“. U seoskom domu veselo pucketa vatra, a ozebla deca sede oko ognjišta, mačak drema, deda vadi listove duvana, puni svoju lulu i mirno puši. Napolju “vetrina poljem duva“, “zaškripe selom volujska drvena kola i gavran nad njima grakne“, čuje se razgovor komšija.

Prizor iz seoskog života upotpunjen je u sredini pesme Zimska idila pričom iz davnina koju deda priča deci okupljenoj oko ognjišta. Ova priča o nemirnom Pavlu koji je živeo sa ubogom majkom i jednog studenog jutra otišao iz sela je nalik na bajku. Pavla su tražili ljudi iz sela, a njegova majka je plakala i molila Boga da joj kaže mesto na kojem je njen sin okončao. Pošto su se Bogu dosadile molbe krenuo je sa Svetim Petrom da traži Pavla. Oni su ga našli na cvetnoj poljani u raju gde je jeo zlatne jabuke sa drugom decom među jaganjcima, leptirima i šarenim pticama. Bog mu je naredio da se vrati svojoj majci i sluša je lepo. Jednog dana Pavla su našle kiridžije kako leži na snežnom drumu, a pošto se vratio u svoj dom on je slušao majku i pričao o svom rajskom životu.

Pesma Zimska idila se završava sa dve strofe u kojima se prikazuje seoski zimski pejzaž. U njemu “štekće lisica gladna i vihor poljanom duše, a oko pojata selskih sa rikom oblaze vuci“, dok se u seoskoj kafani čuje pesma i muzika. U mirnom seoskom domu na starom ognjištu mačak i dalje drema i spokojno sanja, a ponekad ga prekine vetar kada naleti jače.