“Završio šta?“
“Pa, školovanje, na primer.“
“Ali, ja ga nikada neću završiti! Rekao sam vam već da je učenje za mene način da dobijem na vremenu, da zvanično pokažem šta sam. Način da steknem poštovanje. Šta ću s njim da uradim? Ništa. Uostalom, sa znanjem, onako kako se ono shvata ovde, u Evropi, i ne može se ništa uraditi. Verovatno ni drugde. Ne, ako sam dobro shvatio vaše pitanje, ono je trebalo pre da znači nešto u smislu: šta nameravate da radite kasnije, kada odrastete?“
“Ne, ja sam...“
“Ali jeste. Ali jeste. Zašto poričete? Nije li to normalno pitanje koje treba postaviti svakom detetu od dvanaest godina? A, ti, šta ćeš biti kada odrasteš? Mesar. Arhitekta. Avijatičar. Pilot trkačkih automobila. Eto, i onda smo zadovoljni sa malim čovekom koji tako sjajno zna šta hoće, koji je već u groznici društvenog rada, koji će s onim što su ga naučili samo potvrditi ono što zna, koji će, s onim što se zove “zvanje“ očuvati toliko puno, toliko lepo materijalno društvo! Niste li upravo to hteli reći? E, pa vidite, plašim se da ću vas razočarati: ja nikada neću biti “odrastao“, svoje znanje neću nikada upotrebiti, nikada neću ničemu na ovoj zemlji koristiti. Eto. Razumete, ja mislim da je neko čovek kada ima dvanaest godina. Gotov čovek koji nema više ništa da nauči.“
“Znači, nemate nikakav poziv? Nikakvu nadu?“
“Nikakvih zemaljskih nada. Ako imam nekakav poziv, onda je to pre kao nekakva božanska lozinka: moliti, propovedati, patiti.“
“A društvo?“
“Ono nije važno. Za mene je čovek samo prolazak.“
Iz romana Groznica
