I tako sam nazvao svoju knjigu Upitaj prah, jer je prah sa Istoka i Srednjeg zapada na ovim ulicama, i to je prah iz koga ništa ne niče, kultura bez korena, sumanuta žudnja za urastanjem u to tlo, isprazna žestina izgubljenih beznadežnih ljudi koji mahnito žele da se dokopaju te zemlje koja im nikada neće pripasti. I devojka zavedena na pogrešan put koja misli da su ti mahniti srećni, i koja pokušava da postane jedna od njih.
Arturo Bandini, ja, veliki pisac, s jednom prodatom pričom Amerikan Merkjuriju, pričom koja je uvek u mom džepu samo da bi dokazala moj uspeh dok se smucam oko zgrade Opere i posmatram bogate kako ulaze, ponekad se izmaknem iz gomile da slučajno dodirnem krzno hermelina, samo tip u prolazu, oprostite, gospođice, i u dugim noćnim satima mislim o njoj, pitam se ko je ona - možda je čak junakinja mog velikog romana, razgovaram sa njom dok se crvena i zelena svetla hotela Sveti Pol pale i gase po mom krevetu.
Iz priče Prolog za "Upitaj prah" (zbirka priča Velika glad)
