Otac sedi na beloj stolici visokog naslona. Na sebi ima kratku noćnu košulju crvenih rubova, bosonog je, ruke su mu sklopljene. Puu se čini da bulji pravo u njega, ali oči su slepe, verovatno ne vidi ništa osim sopstvenog jada. Slika roditelja jasno je urezana, uprkos mutnoj svetlosti. Sećam se te slike. Mogu da je vidim i sad, ili kad god poželim, mogu da u sećanje prizovem strahotu udaljenosti i nepokretnosti. Taj trenutak zadao je i konačni udarac Puovoj dobro kontrolisanoj slici sveta, gde su čak i duhovi i kazne bili dokazi stvarnosti kojom je vladao sam Pu. Ona se razbila ili rasplinula, ništa nije ostalo. Jedan kralj svrgnut je s prestola i prinuđen da napusti svoje kraljevstvo, i kao najmanji i najbedniji među malima i bednima mora da istraži tu zemlju koja mu je oteta i koja, na njegovo zaprepašćenje, nije imala granica. Tu u krevetu sedela je majka, s rukama oko kolena, tu je sedeo i otac, na stolici visokog naslona, sklopljenih ruku i pogleda upravljenog u neku tačku iza Puovog levog uva. Ne sećam se reči koje su izrečene, sećam se slike i hladnoće poda, čini mi se da se sećam glasova i lepog mirisa majčinog cveća i majčinog sapuna. Ali reči se ne sećam. Njih sam izmislio, nagađao, rekonstruisao šezdeset četiri godine posle aktuelnog trenutka.
Iz romana Rođeni u nedelju
