Umesto odgovora, Aksler samo odmahnu glavom.
''Slušaj'', reče Džeri, ''svakome je poznato ono osećanje 'ne mogu ja to', svakome je poznato ono osećanje da će se otkriti da je falš - to je strah svakoga glumca. 'Provalili su me. Provaljen sam.' Pogledajmo stvarima u oči, postoji panika koja stiže sa starošću. Mnogo sam stariji od tebe i godinama se bakćem s tim. Prvo, postaješ sporiji. U svemu. Čak i u čitanju postaješ sporiji. Danas, ako čitam brzo, previše toga mi promakne. Govor mi je sporiji, pamćenje mi je sporije. Sve to počinje da se dešava. U tom procesu, gubiš poverenje u sebe. Nisi hitar kao ranije. A naročito ako si glumac. Bio si mlad glumac i memorisao si tekstove jedan za drugim, i nikad nisi lupao glavu s tim. Bilo ti je naprosto tako. A onda odjednom to više nije lako, i ništa se više ne događa brzo kao ranije. Memorisanje tekstova postaje ogromna strepnja za pozorišne glumce kad zađu u šezdesete i sedamdesete. Nekad si mogao da upamtiš po tekst dnevno - sad si srećan ako upamtiš po stranicu dnevno. I tad počneš da se plašiš, da se osećaš mlitavo, da ti se čini da više nemaš onu sirovu živu snagu. To te užasava. A ishod je, kao što kažeš, da više nisi slobodan. Ne dešava se ništa - a upravo to je strašno.''
Iz romana Uniženje
