U težnji za višim skladom života Stevan Raičković traži utehu u okrilju reke Pek i svom rodnom mestu Neresnici. O svom zavičaju on piše: “Moje selo Neresnica je u istočnoj Srbiji, u podnožju Homolja, kraj zlatonosne rečice Peka. Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Ponekad se nečega kao i setim, ali mi odmah pada na pamet da su to možda samo sećanja na kasnije priče mojih roditelja o vremenu našeg zajedničkog boravka u ovom selu. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do danas, odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.“
Pesma Kuda potonu Pek predstavlja nostalgičnu sliku rodnog mesta pesnika i reke Pek. Zamagljena prošlost se prepliće sa novim i nepoznatim krajem, nastalim posle odsustva pesnika. Reka njegovog detinjstva, čista poput ogledala, u kome su se ptice mogle ogledati nije više ista. Nju je eksplozivna i u mnogo čemu nepromišljena industrijalizacija pretvorila u kanal otpadnih voda, a njeno dno u beznađe. Pesnik se pita sa gorčinom: “Kuda potonu Pek i blagi breg i klis?“ Njega pogađa razočaranje poput grubog izbijanja vazduha iz pluća i “iz rane iščile lek“. Ali, ipak se miri sa situacijom, a njegove reči upozorenja prazno zveče i niko ih ne čuje, jer “reč je već zvek“. Pesnik naglašava da se ništa ne može promeniti, niti se on može boriti protiv vremena, koje i dalje stoji pred njim i pred rekom njegovog detinjstva.
