Predamnom dvanaest sati drmusanja i odskakivanja, iza mene dvadeset devet godina spoticanja, otac je već stigao, već se parkirao na stanici zvanoj večnost, odakle nikada ništa ne ide u povratnom pravcu. Ponela sam ga u jednoj ruci, sama, zašto uznemiravati ljude, kojima dan pogreba i ne odgovara, primorati ih da dođu s buketima cveća i s mramornim izrazima tuge na licu, da budu prisutni, od sedamdeset godina života, rada i misli šaka pepela, koju čovek ponese malićem jedne ruke. Gde se denu, gde odlaze one vrednosti koje čovek za života stvori? Nama i daljim pokolenjima? Koliko ih samo propadne. Pre nedelju dana se smejao, pio vino i slušao Praški duvački kvintet, 'Bože, to je muzika, taj mladi Pejška kao da ima trombon satkan od živog materijala, probaj, Helena, dođi, probaj kao on.' Izvadila sam trombon još uvek topao od popodnevne probe i pokušala kao Pejška, ali uzalud, moj trombon nije od živog materijala i ja na njemu sviram samo zato što moram.
Iz priče Putovanje
