Danas smo svi odrasli, postali smo ljudi, davno smo izvadili venčiće iz kose i pronašli svoj mir. Ali šta biva s tim ženama, s tim devojkama zbog kojih smo nekada prolazili kroz lavirint želja i koje su nam poklonile zoru ljubavi? Šta osećaju kad ih napustimo? I šta osećaju kad, na zalasku jedne mladosti bogate uzvišenim snovima, kažu “da“ i svoju ruku daju onome ko je poslednji stigao? Mi muškarci radimo hiljadu stvari, kreiramo, istražujemo i zarađujemo, imamo svoju kancelariju i profesiju i bezbroj malih radosti i sitnih poroka - ali šta imaju one, žene, koje žive samo od ljubavi i koje se mogu nadati samo ljubavi? Događa se tako retko da taj koji je poslednji stigao može da im pruži bar mali deo onoga što su im oni prvi, jako mladi, stidljivi i vatreni obožavaoci obećavali, pevali, lagali! (...) Razmišljao sam o onome što smo svi mi, mladi, odvažni i puni sebe, s pravom očekivali od života. I kako se malo od toga ostvarilo. A ipak, život je lep i svakoga dana nas zadivi svojim veličanstvenim moćima. Možda je tako bilo i sa onim ženama. Slušaju priče o čarobnim šumama i mesečevim vrtovima, a nađu se na komadu gole zemlje gde ne rastu ruže nego samo trava. One od nje naprave buketić, stave ga na prozor i, kad uveče u tami zgasnu boje i izdaleka dopre šum vetra, one prigrle buketić i smeše se, kao da su im u rukama ruže i kao da pred njima nije pusto polje već čarobni vrt.
Uostalom, ništa nije uzaludnije od razmišljanja o onom ko se voli.
Iz knjige Srećan je onaj ko ume da voli
