Pesma San u snu sastoji se od dve strofe koje prikazuju dve odvojene slike, ali na kraju ipak povezane. U prvoj strofi, prikazana je slika pesnika, koga napušta ljubavnica, ukazujući na osećaj konačnosti, kraj njihove ljubavi. On je ljubi i govori joj da je u pravu kada kaže da su svi njegovi dani bili san i naglašava: ''Sve to što vidimo, il' tu jesmo, to tek je san u snu.''
Za razliku od prve strofe koja je misaona, prožeta svečanim tonom, druga strofa sadrži mučne uzvike, uz očajnička retorička pitanja koja odražavaju muke u duši pesnika. U njoj je prikazana slika pesnika koji stoji na obali mora, držeći zlatna zrna peska koja probijaju kroz njegove prste dok plače. On ne može zadržati pesak koji ističe iz ruke, i pita se da li se može spasiti bar jedno zrno iz talasa. Želeći da zadrži pesak sa čvršćim stiskom ruke on uzaludno vapi Bogu. Padanje zrna peska stvara sliku peščanog sata, što predstavlja protok vremena. Kako pesak teče dalje dok je sve vreme ljubavnika prošlo i nestaje, i pesak i romansa se pretvaraju u utiske iz sna. I pesnik se na kraju pesme pita: ''Zar sve što vidimo, il' tu jesmo, to tek je san u snu?'' Uprkos očiglednim razlikama između dve strofe pesme San u snu, one su povezane kroz ironične sličnosti prolazne prirode, koje slikaju. Kroz pripovedanja o zrnu zlatnog peska, Edgar Alan Po naglašava "zlatnu" ili željenu prirodu kako peska, tako i ljubavi, ali jasno pokazuje da nijedno nije ni trajno ni dostižno.