Od tada je prošlo mnogo vremena, mladost je davno iščilela; u međuvremenu sam prolio reku mastila i popio isto toliko šampanjca, i u Ricu i drugde, belog ili ružičastog. Da li je zbog umakanja u šampanjac moje pero zbilja postajalo poletnije? Ne znam. Ipak, duboko u sebi gajim uverenje da šampanjac opemenjuje duh. U tom smislu, smatram da naše rodoljublje može s pravom da se isprsi: šampanjac je Francuska. Lako je naći njegovu kolevku na zemljopisnoj karti, nadaleko od Remsa gde je, takoreći, počela istorija naše zemlje. Svaki put kada oko Epernea ugledam sve one vinograde, podlegnem patriotskom zanosu i ponosu. Svuda u svetu, čim mehurići zaiskre i zašume, francuski duh preplavi prisutne, pa i najnespretniji škokljan postane neodoljivi french lover. Treba samo da na svom jeziku, bilo kojem, izgovori onu čuvenu Blondenovu rečenicu: “Još jednu turu, molim!“ i odmah dobija nekakav prinčevski oreol.

Iz priče Šampanjac