Pesma Lale počinje žaljenjem pesnikinje na “uzbudljive“ lale, koje su potpuno van svog mesta, u snežnom, zimskom svetu bolnice. Ona leži sama u bolničkom krevetu nakon operacije, a ne može puno toga da učini. Svemu što je belo oko nje, ona se obraća, belim listovima, medicinskim sestrama u belim kapama, lekarima, hirurgiji. Medicinske sestre prolaze celi dan, a povremeno jedna od njih stane da joj da inekciju. Zbog povezanosti sa njom i bolnicom oseća se zgroženo, pa čak i mrzi porodičnu sliku pored svog kreveta. Njen um luta, vraća se natrag do trenutka neposredno pre njene operacije. Nakon toga, ona misli o tome kako se sada oseća, prazno i čisto.
U pesmi Lale provlači se ključna misao, koliko pesnikinja mrzi crvene lale, koje su nalik na “užasnu bebu“. Ona oseća kao da je gledaju, muče, kradu joj vazduh, i zamišlja da otvaraju usta, kako im rastu oči, dišu kao životinje ili bebe. Onda, postepeno, čak i one tamne, bolne misli nestaju kako se ona fokusira na miran ritam sopstvenog srca, a ne na njih.
Pesma Lale nije vesela i prožeta je setom, ali se u njoj misao kreće od hladnoće do topline, od nemogućnosti da voli, od prazne beline u živopisno crvenilo u procesu kojim upravlja mašta. Sama pesnikinja izgleda iznenađeno darovima crvenih lala i završava pesmu privremenom napomenom, da kreće ka dalekoj zemlji zdravlja. Samo slika zatvorenih lala dozvoljava pesnikinji da poveže crvenilo cvetova sa crvenilom njenog srca.
