Artnit

Pesmu Ako me zaboraviš čine sedam strofa nejednake dužine. Prva strofa, koja počinje stihom “hoću da znam“, inicira interesovanje čitaoca da nastavi sa čitanjem pesme. U drugoj strofi pesnik navodi “kristalni mesec, crvenu granu, spore jeseni“ koji donose osećaj mira i jedinstva, ali kada dotakne “uz vatru neopipljiv pepeo ili izborano telo klade“ sve ga odvodi u domovinu, u njene “mirise, svetlost, metale“. U narednim strofama se menja ton izlaganja pesnika i on često ponavlja reč ako. Tako se obraća domovini: “Ako malo-pomalo prestaneš da me voliš ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo.“ U sledećoj strofi on to još jednom naglašava: “Ako me odjednom zaboraviš ne traži me jer bih te ja već zaboravio.“ Ističući strah od napuštanja i ostavljanja “na obali srca“, pesnik kaže da će “dići ruke iščupati svoje korene u potrazi za drugim tlom. U poslednjoj strofi on govori o svom povratku u Čile. U njemu “ništa nije ugašeno ni zaboravljeno“, a njegova ljubav se hrani ljubavlju domovine, i zato on ističe u poslednjim stihovima da će njegova ljubav za domovinu biti u njenim rukama sve dok i ona živi.