Pesma Notturno je pisana u obliku soneta, stihu desetercu i petercu s ukrštenom rimom. U snažnim pesničkim slikama Antun Gustav Matoš dočarava kraj ljudskog života i boji ih svojim osećanjima. On povezuje noćni krajolik, koji doživljava kroz čula vida, sluha, mirisa s ljudskim raspoloženjem utonućem u san, smirivanjem, usamljenošću. Kroz noćni krajolik se prepliću život i smrt i on na kraju postaje metafora za prerastanje života u smrt.
Na početku pesme Notturno pesnik opisuje noćni pejzaž. Noć, koju pesnik naziva mlačna je doba kada predmeti dobijaju nejasne tamne obrise ili postaju potpuno nevidljivi, a mirisi kao da postaju mirisniji, a zvukovi zvučniji. Pesnik čuje lavež pasa, zvuk ćuka, cvrčanje cvrčka i oseća jak miris cveća. Zvukovi, mirisi, boje povezuju se s utonućem u san i smirenjem i "teške oči sklapaju se na san", "s neba rosi mir". Sat sa mrkog tornja u tišini noći pospano, ali čujno, odbrojava vreme, najavljuje prolaznost svega, smrtnost oblika i neumitni nestanak. Kada sve utone u san, u noćni pejzaž, samo kao blagoslov, "blaga svjetlost sipi sa visina" po svemu što počiva. Pogled odlazi ka visinama, stišavaju se zvukovi i smrt počinje da smenjuje život. Na kraju pesme daljina guta železnicu, ostaje još samo apsolutna tišina, a život se gubi, nestaje u smrti.
