Zar ni kad vam neko skrene pažnju da vam se nos malo krivi udesno... ne? Da ste juče izrekli neku laž... čak ni tada? Neku sitnu, beznačajnu laž, bez ikakvih posledica... Ukratko, kad vas ponekad obuzme blaga slutnja da za druge niste isto što i za sebe, šta onda radite? (Budite iskreni). Ne radite ništa, ili vrlo malo. U najboljem slučaju smatrate, čvrsto i potpuno sigurni u sebe, da su vas drugi rđavo razumeli, da su vas rđavo prosudili i to je sve. Ako vam je stalo, možda ćete pokušati da ispravite taj sud, opravdanjima i objašnjenjima; a ako vam nije stalo, pustićete druge da misle šta god hoće, slegnućete ramenima i uzviknuti: "Oh, na kraju krajeva, imam svoju savest i to mi je dovoljno!"
Tako je, zar ne?
Gospodo draga, izvinite molim vas. Pošto ste već izustili tako krupnu reč, savest, dozvolite mi da vas podsetim na jednu sasvim sitnu misao. A to je: da vaša savest s ovim nema ama baš nikakve veze. Ne kažem da ništa ne vredi, jer je ona za vas sve isvja, vama za ljubav, kažem da i ja imam svoju savest i znam da ništa ne vredi. Znate li zašto? Zato što znam da postoji i vaša. Jeste, tako je. Potpuno drugačija od moje.
Iz romana Jedan, nijedan i sto hiljada
