ono što je otrcano, biva časno, predan delima, akcijama, uspesima svoga življenja tamo napolju, čovek se tajno obazire na onaj sitni svet, pri svakom preokretu, pri svakom uzdizanju svoga života potajno se pita šta li će on na to reći ili šta bi rekao, a to je slučaj naročito onda kad se zavičaj pokazao neraspoložen, nepravičan, nerazuman u odnosu prema izuzetnom mladiću. Dok je zavisio od njega, pokazao mu se prkosan; kad ga je morao pustiti i kad ga je možda odavno zaboravio, sam od sebe daje mu pravo suda i glasa o svome životu. Jednoga dana čak, pošto proteknu mnoge za nj svakojakih događaja, svakojakih promena pune godine, počne nešto da ga vuče nazad na onu polaznu tačku, on ne može da odoli iskušenju da se, prepoznat ili ne, pokaže skučenosti tamošnjoj u neobičnom i sjajnom položaju koji je stekao i da, sa mnogo plašljiva ruganja u srcu svom, ne uživa u divljenju tamošnjem - kao što ću ja na datom mestu imati već da saopštim o sebi.
Iz romana Ispovesti varalice Feliksa Krula
