Kruger sporo klima glavom u znak odobravanja. Čudi se što ranije nije razumeo domašaj reči moje majke i još jednom misli da je ona u pravu kad pretpostavlja da postoje barem dve vrste siromaštva. I on je mišljenja da vajkadašnji siromasi, istorijski siromasi (kojima, i pored toga, priznaje pravo na postojanje), uživaju i pate drukčuje od nas.
Meni se čini (smatra on) da te ljude pokreću drugačiji porivi. Liči na nas, a opet, i ne liče. Mnogo manje, na primer, no što ličimo vi i ja. I nemojte misliti da zbog ovakvog stava spadam u okorele reakcionare. Radeći u ovoj Banci naučio sam da ljude razvrstavam u dve velike grupe: u one koji imaju i u one koji nemaju novac. Mene ne zanima ni poreklo ni porodični grbovi, nego tekući račun naših mušterija i, ako nema druge, obrazovanje koje jedino novac može obezbediti. Sve drugo je pričam ti priču. U tom pogledu sve je isto kao i uvek, za poslednjih pedeset godina nije se gotovo ništa promenilo. Sve da im se materijalno stanje iznenada i popravi, istorijskim siromasima treba najmanje dva ili tri pokolenja da bi se, kad je reč o senzibilitetu, približili našim pozicijama.
Iz novele Voljeno čudovište
