Evropska istorija poznaje dva shvatanja ogledala: istinu i san. Ovidije piše da je vodeno ogledalo podesio Nemezis i da je zato Narcisu prikazalo senku za koju je on pogrešno mislio da je pravi čovek.

Odraz koji je davalo ogledalo iz Prve poslanice Korinćanima bio je fragmentaran, podeljen, nekompletan.

U srednjovekovnim emblematičnim knjigama ogledalo je simbol taštine, vanitas, jedan od sedam smrtnih grehova.

Ogledala Hansa Kristijana Andersena i Luisa Kerola opasna su i nepouzdana. Kod Ofenbaha, Dapertuto krade ljudske duše tako što krade tako što krade njihove odraze u ogledalu.

Sva ova ogledala su lažna. Takva ogledala su i nama poznata. Znamo da u ogledalu nikada ne vidimo sebe onakvima kakvi jesmo. Sve u zavisnosti od svog stanja svesti, vidimo sebe kao neshvaćene i napuštene, ili kao one koje vole bogovi, ili kao životinje ispod tankog sloja čovečnosti. Ali, nikada se ne vidimo onakvim kakvi zaista jesmo. Sastavljeni od svih ovih delimičnih istina. Oduvek je ogledalo za ljude predstavljalo ekran na kojem projektuju svoju čežnju za ravnotežom.

Drugo ogledalo koje istorija poznaje jeste san. Imamo neustrašivo ogledalo u Snežani i sedam patuljaka. Šekspirovo ogledalo iza Hamletovih reči upućenih glumcima da održe mirror up to nature. Taj san naveo je srednji vek da mnoge svoje zbirke tekstova nazove speculum kako bi se osigurala njihova iscrpnost i pouzdanost. Na Istoku imamo ogledalo istorijskog Bude, Šakajmunijevo, kako ga je opisao pesnik Asvagoša na početku zlatnog doba budizma:

Na drugom noćnom bdenju podarena mu je najviša nebeska vizija (...) njom je video ceo svet koji mu se prikazao kao odraz u savršenom ogledalu.

Iz romana Priče o noći