"Ja sam lekar. I u tom pozivu ima često takvih slučajeva, sudbonosnih slučajeva... da kažemo najtežih slučajeva, kada čovek ne zna da li mu je dužnost... upravo, ne postoji samo jedna dužnost... ona prema bližnjima, već i ona prema sebi i prema državi, zatim dužnost prema nauci... Razume se, čovek treba da pomogne, zato je ovde... ali te maksime su samo teorijske... Samo do koje granice treba čovek da pomogne?... Meni ste vi nepoznat čovek, a i ja sam vama nepoznat, i ja vas molim da nikome ne kažete da ste me videli... Dobro! Vi ćutite, ispunjavate tu dužnost... Ja vas molim da sa mnom razgovarate da ne bih svisnuo zbog tog ćutanja... Vi ste spremni da me saslušate... dobro... Ali to je lako... No kad bih vas zamolio da me uhvatite i bacite preko ograde... tu prestaje ljubaznost i gotovost da se pomogne. Negde ipak postoji granica... tamo gde je u pitanju sopstveni život, sopstvena odgovornost... negde mora biti kraj... negde ta dužnost mora da prestane... Ili, možda baš kod lekara ne sme da prestane? Mora li on da bude spasilac, da pomogne celom svetu samo zato što, što ima diplomu na latinskom jeziku, mora li, zaista, da žrtvuje svoj život i da svoju krv kad neka žena... neki čovek dođe i zahteva da bude plemenit, dobar i da pomogne? Da, dužnost negde prestaje... tamo gde čovek ne može dalje, upravo tamo..."

Iz pripovetke Amok