Pesma Sumatra se sastoji od četiri strofe sa različitim brojem stihova, koji su različitih dužina. Sam naziv označava Sumatru kao ostrvo koje simboliše daljinu, mir, spokoj.
Pesma Sumatra počinje umirujućim, snenim tonom kojima se prožimaju stihovi "Sad smo bezbrižni, laki i nežni" i sećanjem na sliku jednog pejzaža, vrhove Urala pod snegom. Objašnjavajući ovu strofu, Miloš Crnjanski navodi da ga je inspirisalo sećanje na ono što mu je ispričao drug o periodu kada je bio u zarobljeništvu i posmatrao snežne predele planine Urala.
Druga strofa pesme Sumatra govori o tuzi koju pesnik nosi iz svoje prošlosti. U njoj se pojavljuje neki bledi lik "što ga izgubismo jedno veče". Taj lik je daleko, i vremenski i prostorno, i predstavlja samo deo prošlosti. Kao objašnjenje Miloš Crnjanski navodi da je ovo sećanje njegovog prijatelja na ženu, koju je voleo pod padinama Urala, a koja je ostala negde sama, u nekoj planinskoj kućici u snežnom Tobolsku.
Treća strofa pesme Sumatra je najduža i predstavlja produžavanje sećanja i razmišljanja pesnika, koje je podstakao razgovor sa njegovim prijateljem. On se seća nekih žena koje je voleo, ili sretao na raznim stanicama u ko zna čijim gradovima. Sve one su vremenom postale u sećanju samo bledi lik. Već u sledećim stihovima nudi se uteha kroz stihove koji zrače optimizmom: "Znamo da, negde, neki potok mesto njega teče!"
U poslednjoj strofi pesme Sumatra, kao i u Objašnjenju Miloš Crnjanski pominje mesec koji je "svud isti, jer je mrtvac". U njemu se javlja želja za daljinama. I na tren mu se učinilo da miluje "daleka brda i ledene gore, blago, rukom". Na kraju objašnjenja Crnjanski piše: "Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha".
