Moj sin bio je jedno krvavocrveno, ružno stvorenje s prevelikom glavom i udovima koji su podsećali na peraja. To stvorenje vrištalo je bez prestanka. Zavoleh ga smesta, taj plod mojih bedara, i ne mogoh čak da se oduprem ni jeftinom ponosu što sam stvorio sina a ne kćer. Da, saginjao sam se, da bih bolje video, nad njegov maleni pol koji je izgledao kao majušna crvena zapeta. Nema sumnje: to je bio moj sin. Nema sumnje: ja sam bio njegov otac.
Postojali su milioni i milijarde očeva otkako postoji svet. Ja sam jedan među milijardama. Ali u trenutku kad sam u ruke uzeo svoga sina doživeo sam daleki odsjaj onog nepojmljivog uzvišenog blaženstva kojim je tvorac, mora biti, bio ispunjen šestog dana, kada je svoje nesavršeno delo ipak video dovršeno. Dok sam u rukama držao malenog, vrištećeg, ružnog, krvavocrvenog dečkića, jasno sam osetio kakva se promena odigrava u meni. Ma koliko malen, ružan, crvenkast bio dečkić u mojim rukama: iz njega se lila neizreciva snaga. I više od toga: činilo se da se u tom mekom, sirotom telašcu skupila sva moja snaga i da ja držim u rukama samoga sebe, najbolji deo sebe.
Žensko majčinstvo nema granica. Moja majka primila je tek rođenog unuka kao da ga je sama nosila, a na Elizabetu je prenela onaj ostatak svoje sposobnosti da voli koji joj je još bio preostao. Tek pošto je dobila sina od mene, plod mojih bedara, Elizabeta je postala njena ćerka. U stvari, Elizabeta nikada nije bila više nego majka njenog unuka.
Iz romana Kapucinska groznica
