Pesme u zbirci Ratni drugovi se razlikuju od dotad objavljenih stihova Stanislava Vinavera. To su pesme bez rime, koje su bliže pripovednom nego poetskom obrascu. U svakoj pesmi je opevana jedna ljudska sudbina, koja se u toku vojevanja preplitala sa sudbinom pesnika. Životi i smrt junaka su jednostavni, ali njihove male biografije su veoma upečatljive. Tako je u prvoj pesmi naslikan čestiti trećepozivac Dragoš iz Lipolista u pocepanom gunju, sa starom puškom, koji čuva mali železnički most a kad zatutnji voz, on se isprsi i salutira, a na njegovom licu ne zatreperi ni jedan mišić. Uzvišeni primeri žrtvovanja i borbi se često smenjuju sa prizorima ledene Albanije i zelenog jonskog ostrva. Opis sudnjeg časa, prožetog stradanjima, najčešće je na kraju pesama. Svaki od drugova pesnika doživljava rat na svoj način i umire sa drugom iskrom u oku i drugom željom za životom. Umire mlad čovek koji zna za Platona, ili Julija Cezara, i za veličanstveni Rim, i bivši minhenski đak koji po vazduhu šara katedrale i palate, vodnik Gire sa Sorbone, koji je shvatio da ne postoji knjiga iz koje se može naučiti o ratu i ljudima u ratu i da je najteže na svetu, "teže i od integralnog računa (i sanskrita) postati običan seljak", Dača učitelj, obožavalac ruskog romana, koji je tajno pisao pisma junakinjama Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva, da bi pred smrt napisao pismo i hristolikom "idiotu" knezu Miškinu. U samo nekoliko pesama su naslikani likovi van bojišta, i nakon rata, koji opet ostvaruju svoje nekadašnje životne ciljeve, ali u tom životu koji je označen kao lakši i lagodniji nemaju iskazanu smotrenost i čvrstinu. Kao opomena za nezahvalnost društva, naslikan je Vilotije iz Kamenog Dola, koji je preživeo sve ratne strahote, kod kuće ima troje gladne dece, ali posla nema za njega u prestonom Beogradu, i on spava, bez hleba i prezren na velegradskoj kaldrmi tri dana, da bi se u selo vratio.
U pesmama iz zbirke Ratni drugovi smrt je stalna, umnožava se svaki dan, svuda. Stanislav Vinaver slika Srbiju, koju prožima smrt sa crnim barjacima po selima, kolibama, vajatima, šljivicima i crnom sudbinom domova na kojima se viju. Cela Srbija je pretvorena u ratni pejzaž i svi su u ratu: ljudi, žene, deca, sva polja i njihovo jedro klasje "što šušti tamno", sve šume, vinogradi, svaki kamen. Bolnica u Valjevu je prepuna ranjenika i bolesnika od pegavca koji "razrogačenih očiju, suvi i crni i nezemaljski", izbezumljeni od bolesti, urlaju od teskobe. U Srbiji "razderanih nebesa", u kojoj se umiralo u užasnoj vatri i vodi, kada "sve se gibalo, talasalo, zanosilo, treslo", "ulice ježile, izvori tekli krvlju, vidici goreli jezivim plamenom" nije nestajala vera vojnika. Sumoran je pejzaž smrti u ledenoj Albaniji, u noćima "studenim i bezdušnim", punim "radoznalih i zlih zvezda" kraj utrnulih vatri i zanemelih kostura, u "mećavi zlokobnoj", u gladi. U njemu se student Đoka Nedić nije odvajao od svoje violine. I ovaj pejzaž se zlokobno nastavljao dalje u nepoznatoj, dalekoj Francuskoj, u kojoj je more nalik na srpske zelene livade, masline na šljivike, a pobožne sestre strpljivo teše bolesnike pred smrt. Tu Pantelija iz Gornje Petlovače u predsmrtnom snu, časnoj sestri, Francuskinji Margariti, pokazuje svoj plodni zavičaj.