Dakle gospodin Palomar bi trebalo da sada oseti izvesno olakšanje, jer više nema potrebe da sebi postavlja pitanje šta mu to svet priprema, a uz to bi trebalo da oseti kako je i svetu laknulo, jer ni ovaj nema više šta da brine o njemu. Ali i samo očekivanje da okusi ovaj mir dovoljno je pa da se gospodin Palomar uznemiri.
Drugim rečima, biti mrtav mnogo je teže no što bi moglo da izgleda. Kao prvo, biti mrtav ne treba mešati sa nepostojanjem, stanjem koje obuhvata i beskrajno vremensko trajanje pre samog rođenja, koje je na izgled simetrično s onim drugim isto tako bezmernim što sledi nakon smrti. Zapravo, pre rođenja mi predstavljamo deo bezbrojnih mogućnosti koje će se ili koje se neće ostvariti, dok jednom mrtvi, ne možemo se ostvariti ni u prošlosti (kojoj sada u potpunosti pripadamo ali na koju više nemamo nikakvog uticaja) ni u budućnosti (koja nam, iako na nju utičemo, ostaje zabranjena). Slučaj gospodina Palomara u stvarnosti je prostiji, s obzirom da je njegova moć da na nešto ili na nekog utiče oduvek bila zanemarujuća; svet sasvim dobro može i bez njega, a on sasvim mirno može sebe da smatra mrtvim, i da pri tom ne mora ni navike da menja. Problem nije u promeni onoga što čini već u onome što jeste, ili još tačnije rečeno u onome šta on predstavlja kada je u pitanju svet. Ranije, pod svetom je podrazumevao svet i sebe u njemu; sada je reč o njemu samom sa svetom bez njega.
Iz romana Palomar
