U pesmi Zimsko jutro Vojislav Ilić slika pravu zimsku idilu. Povlačeći se iz pesme, on prikazuje jutro u selu, koje je prekrio sneg. U selu vlada mir, svi još spavaju, "a budan petao već, živosno lupnuvši krilom, pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom". U tom mirnom jutru "kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje" i samo se lovac žuri u polje i mami pse. Svež jutarnji dah preleće dolinama, "noćna se kandila gase", čuje se šum, kao da neko lomi grančice.
Slika pejzaža u pesmi Zimsko jutro odlikuje se kolorističkim i auditivnim pojedinostima, kao i realističnošću. U njoj se posebno ističe objektivnost, koja Vojislava Ilića najviše odvaja od romantičara i približava realistima.
