U pesmi U poznu jesen data je slika prirode u poznu jesen, a raspoloženje kojim je protkana adekvatno je njenom naslovu. Slika pozne jeseni i raspoloženje kojim ona zrači su rezignacija, pesimizam i mirenje sa pesimizmom. Da bi dočarao svoja osećanja i raspoloženje pesnik koristi različite glasovne kontraste.
Pesma U poznu jesen je pisana u prvom licu, kao obraćanje nekome ko je pored pesnika učesnik u događaju. Već u početnim stihovima "Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane naše" pesnik unosi kontrast, podstiče sluh i maštu. Naglašena je posebno usamljenost kroz "puste poljane", koje su i naše. Međutim, već u sledećim opisima prirode pojavljuje se i simbol smrti i tuge, gavran, koji mu neprestano kruži nad glavom, ispuštajući očajne krike.
Pesnik putuje ka svom domu i "frkće okiso konjic i žurno u selo grabi", a on već pred sobom vidi "ubog i stari dom". Dom je predstavljen kao utočište, oslonac, u kojem se svaki čovek oseća zaštićeno. Na pragu njegovog doma "starica stoji i mokru živinu vabi, i s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom". Ogroman zeljov sa repom je simbolična predstava vernosti i ljudske nade. Ali, raspoloženje u pesmi do njenog kraja ostaje crno i pesimističko. Poslednja tri stiha su potpuno identična, kao i poslednja tri u prvom delu pesme. Dok "vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja", ponavljaju se stihovi "guste slojeve magle u vlažni valja do", "sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom" i "mutno je nebo svo", čime se zatvara krug pesimizma i melanholije pesnika i naglašava da za njega više nema nade.
