U osnovi pesme Povratak je ideja večnog povratka, koja je zaokupljala mnoge pesnike i mislioce. Dobriša Cesarić ovu ideju modifikuje, prožima skepsom pružajući nova viđenja povratka. On sumnja u mogućnost ponovnog ostvarivanja sreće, ljubavi, lepote i ograničenost ljudskog saznanja, i da će se dvoje zaljubljenih, pošto se nađu u večnosti, uopšte prepoznati. Kod njega ne preovladava pesimizam, on se tragično miri s postojećim.
Dominantan osećaj koji prožima pesmu, od prve do poslednje strofe je pesnikova razapetost između istine i snova. Početna i završna strofa pesme su misaone, za razliku od ostale četiri u kojima prevladavaju emocije. Pesma je crticama podeljena na dva dela, koje odvajaju prvih pet strofa od šeste strofe, čime se ukazuje na odvojenost života i smrti. Crtice predstavljaju stvarnost koja, ako se ne ostvari, moguća ljubav će se izgubiti u moru života i beskonačnosti vremena. Sve će se vratiti na početak i vrteće se u začaranom krugu. To kružno kretanje vremena je naglašeno i ponavljanjem prve strofe na kraju pesme i ukazuje na relativnost ljudske spoznaje i nemogućnost određivanja granice između života i smrti.
Dobriša Cesarić u pesmi Povratak ulazi u svet nedorečenih želja ljudi koje od iskona muče iste misli i ista osećanja i čiji zastali umorni koraci odzvanjaju povratkom i čežnjom za povracima. Stavljajući ljude u pukotine i procepe, i u stanje između sna i jave, on im je ponudio svoju pesimističku verziju povratka, ali ipak povratka.
