Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, između čoveka i čoveka. Želim nekoga da ubedim, želim da zabavim, da poučim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zavidim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Nigde više. Negde dublje. I ono što se nalazi u njemu, zbiva se između čoveka i Boga. Zbilo se. Čak i onda ako to niko ne zna. I Bog će ga se sećati u srcu kada hartije već budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To više nije stvar knjige, njoj ne treba čitalac. Ne treba joj istoriograf. Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sačuvao, niko ne zna gde je, šta je, ko je pisao, niti šta. O gubitku niko ne može ni da ima pojma, kao što niko ne može znati šta je mislio onaj koji se na osamljenom čunu zavezao na okean i nikada se više vratio nije.
Iz eseja Heloiza i Abelar (zbirka eseja Nevidljivo zbivanje)
