Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost: mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. Videći ovaj ekshumirani narod, stranci, koji nisu dužni da razmišljaju, za ovu prestonicu, tu veliku fabriku uživanja, steknu najpre osećaj odvratnosti iz koje ubrzo ni oni sami ne mogu da izađu i ostaju da se tu dobrovoljno i do kraja deformišu. Nekoliko reči će biti potrebno da se fiziološki opravda skoro paklena boja pariskih lica, jer Pariz nije samo iz šale nazvan paklom. Smatrajte da je u toj reči sadržana istina. Tu se sve puši, sve gori, sve sija, sve ključa, sve je u plamenu, isparava, gasi se, ponovo se pali, iskri, pucketa i definitivno sagoreva. Nikad život, ni u jednoj drugoj zemlji nije uzavreliji ni bolniji. To društveno ustrojstvo, uvek u fuziji, jeste ono koje kao da posle svakog završenog dela kaže: - Ne sledeće! Kao što to kaže i sama priroda. Kao i priroda, ovo društvo se bavi insektima, jednodnevnim cvećem, sitnicama, efemeridima i takođe izbacuje vatru i plamen preko svog večitog kratera.
Iz romana Devojka sa zlatnim očima
