Pesma Moja otadžbina je ispevana u tonu i stilu ostalih rodoljubivih pesama Alekse Šantića. U njoj ima rodoljublja, snažnog ritma i jakih osećanja.
Prva strofa poetski snažno nagoveštava osećanja u pesmi, kao i njihove izvore. Pesnik saoseća sa bolom svog naroda koji pati jer je porobljen. Zato on kaže da ne plače samo sa bolom svog srca, već ga bole sve rane njegovog naroda, i zbog toga i njegova "duša s njim pati i grca".
Druga strofa razvija misao o bolu i povezanosti pesnika i njegove zemlje. U svom "istrzanom" srcu on nosi velike patnje i muke, a svaku kap krvi "što kapa sa dušmanskih ruka" on doživljava kao sopstvenu ranu.
U trećoj strofi pesnik se izjednačava u bolu i patnji sa svojim rodom. U sebi oseća ogromnu tugu miliona ljudi. Bol koji izražava nije samo njegov bol - to je bol "duša miliona", i svaka suza i uzdah odišu njihovim bolom.
Poslednja strofa pesme Moja otadžbina obojena je smirenijim tonom. Aleksa Šantić poručuje da je svuda "gdje je srpska duša koja" tu i njegova otadžbina, dom i ognjište.
Pesma Moja otadžbina, ispevana u ispovednom tonu, prožeta je iskrenim i čistim osećanjem rodoljublja, iskazanim poetski u prelivima bola i sete. Rodoljubivo osećanje je nerazlučivo povezano sa osećanjem prirode pesničkog određenja Alekse Šantića i bolnim osećanjem životnih patnji.
