Ta knjiga liči na anonimno delo čitave jedne rase pre negoli na napor jednog jedinog duha; a što se tiče proslavljanja njene godišnjice, to nas odmah potseća na proslavljanje godišnjice samog Stounhendža. Nešto od toga možemo pripisati činjenici što smo svi naglas kao deca čitali "Robinsona Krusoa" i pritom se isto onako odnosili prema Defou i njegovom delu kao što su se Grci odnosili prema Homeru. Nikad nam nije padalo na pamet da je postojala takva ličnost kao što je Defo i da nam je neko rekao kako je "Robinson Kruso" delo jednog čoveka s perom u ruci, to bi ili neprijatno delovalo ili ne bi ništa značilo za nas. Utisci detinjstva najduže traju i najdublje se urezuju. Još i sad kao da izgleda da ime Danijela Defoa nema prava da se pojavi na naslovnoj stranici "Robinsona Krusoa", i kad slavimo dva veka ovog njegovog dela, mi pravimo donekle nepotrebnu aluziju na tu činjenicu da ono, kao i Stounhendž, još postoji.
Velika slava ove knjige učinila je piscu izvesnu nepravdu; jer, dok mu je odala neku vrstu anonimne hvale, pomračila je činjenicu da je on tvorac i drugih knjiga, koje - sa sigurnošću se to može reći - nismo glasno čitali kad smo bili deca.
Iz eseja Defo (zbirka eseja Običan čitalac)
