Artnit

Utorak, 13 Maj 2014 13:36

Oskar Vajld - Najčudnija knjiga Istaknut

Dizajn korica knjige Slika Dorijana Greja Dizajn korica knjige Slika Dorijana Greja

Pogled mu pade na žutu knjigu koju mu je lord Henri poslao. Bio je radoznao kakva je to knjiga. Priđe sedefom ukrašenom osmouganom stočiću, koji mu se uvek činio kao rad nekih neobičnih egipatskih pčela što svoje saće grade od srebra, uze knjigu, zavali se u naslonjaču i poče da čita. Posle nekoliko minuta, knjiga ga beše potpuno osvojila. To je bila najčudnija knjiga koju je ikada pročitao. Činilo mu se da svi zemaljski gresi prolaze pored njega u nemim povorkama, skupocenoj odeći i uz milozvučne frule. Ono o čemu je nejasno sanjao, polako mu se otkrivaše.

Taj roman nije imao radnju, već se vrteo oko jedne ličnosti. To je u stvari bila jednostavna psihološka studija o nekom mladom Parižaninu, koji je proveo život u pokušaju da u devetnaestom veku ostvari sve strasti i načine mišljenja koji su pripadali ranijim vekovima, ali ne i veku u kome je on živeo, i da u neku ruku u sebi sabere raznolika duševna stanja kroz koja je čovek ikada prošao. Isto tako je voleo ona odricanja koja ljudi uporno nazivaju vrlinom, radi same njihove izveštačenosti, kao što je voleo i sva protivljenja prirodi, koja mudri ljudi još uvek nazivaju porocima. Stil, kojim je knjiga bila napisana, bio je onaj čudno kitnjast stil, jasan i mutan u isto vreme, pun argoa i arhaizama, tehničkih izraza i obrazloženih parafraza, koji je karakteristika radova nekolicine finih umetnika iz francuske škole simbolista. U knjizi je bilo metafora, koje su bile neobične kao orhideje, ali i isto toliko nežne u koloritu. Život čula opisan je terminilogijom mistične filozofije. Kadtad je čitalac bio u nedoumici šta čita: opise religioznih ushićenja kakvog srednjovekovnog sveca ili bolesne ispovesti nekog modernog grešnika. Otrovna je to knjiga bila. Kao da je teški miris tamjana pritiskivao strane, da bi zabunio mozak. Sam ritam rečenice, nežno jednozvučje njihove muzike, ma koliko da behu puni teških refrena i veštački ponavljanih taktova, izazivahu u mladićevom duhu nekakav grozničav san, i on je leteo od glave do glave, i ne primećujući kako se dan žuri kraju a senke se uvlače u sobu.

Bezoblačno, bakarnozeleno nebo, sa jednom jedinom zvezdom, gledalo je kroz prozor. Dorijan je čitao pri beloj svetlosti, dok više nije video. Potom, pošto ga je sluga već više puta bio opomenuo koliko je kasno, diže se, pređe u susednu sobu, stavi knjigu na florentinski stočić, koji je uvek stajao kraj njegovog kreveta, i poče da se preoblači.

Iz romana Slika Dorijana Greja

Pročitano 3541 puta Poslednji put izmenjeno Četvrtak, 03 Oktobar 2019 10:20

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Oskar Vajld - Najčudnija knjiga