Nosač Samuel je čovek sa dna društvene lestvice, koji rasipa svoju fizičku snagu da bi se održao u životu. Njegova kičma se pogrbila od tereta koje prenosi, a srce se grčevito uspinje da snabde snagom istrošeno telo, ali na uzbrdicama, pritisnut teretom, Samuel gubi dah i oseća da mu srce bije u korenu vrata, i kao da hoće da iskoči. Da bi dobio malo novaca od grabljivih čaršijskih gazdi, on neprekidno trpi poniženja. Čaršijske gazde se ponašaju kao da mu poklanjaju nešto, da mu čine dobro delo, a ne da ga plaćaju za pošten rad.
Nosač Samuel sanja svoj mali san o sreći: "Da mu je kako deset dukata, samo deset dukata, i on bi bio srećan." I onda bi zauvek bacio svoje hamalske konopce, i ispravio bi se. Bio bi čovek i ne bi morao da se klanja ni pred kim, i da strepi od onog što može doneti sutrašnji dan. Mala radnja koju bi otvorio hranila bi ga hlebom, a vremenom bi možda postao i imućan čovek.
Nosaču Samuelu ujak Simon nalazi Saruču, devojku koju priroda nije obdarila lepotom, malo sakatu, prilično bez zuba. Ujak mu kaže da je to prava prilika za njega, jer nosi miraz sa sobom, njegovih dugo sanjanih deset dukata, kolika je bila zapravo cena njegove sreće. Samuel se koleba, ali svoje kolebanje savladava razmišljanjem, da on nema prava da ima neko mišljenje o svojoj sreći, koje se ne slaže sa mišljenjem drugih ljudi.
Nabusit i osion, Saručin brat mesar, riđi Jakov koji misli samo na novac i za koga novac znači sve, kaže Samuelu u lice, pred svima: "Evo ti tvojih deset dukata, znam ja da si ti moju ružnu sestru radi njih i uzeo!" U tom trenutku Samuelu se ruši njegov san o sreći i oseća da ga je Jakov razgolitio pred njim samim i pred svima. On zaista nikada ranije nije pogledao u Saruču, niti pomislio da će mu ona biti žena koja će mu rađati decu. Ali, smatrao je da se od njega očekuje da proguta ovu uvredu, da se napravi da sve to prima kao šalu i da se nasmeje, glasnije od ostalih. Niko mu ne bi zamerio zbog toga, jer je on sluga, koji mora, smerno i skrušeno, da trpi kada mu se rugaju oni od kojih zavisi, a deset dukata za njega nije mala stvar. U prelomnom trenutku, kada Jakov Samuelu drsko nudi kesu dukata, Samuel oseća da mu je riđi Jakov otrovao sreću, i da sreća, koju bi on platio cenom koju je odredio riđi Jakov, ne bi za njega više bila nikakva sreća. On je razmišljao: "Deset dukata! Zar da svi ljudi znaju da je njega moguće kupiti za tih deset prljavih dukata! Zar da on sam živi znajući to?!" Obuzeo ga je i strah da će se, ako uzme novac, jedna od onih lampi na zidu utrnuti, i to ona što onako dobro svetli. Zato Samuel čini ono što od njega niko ne očekuje. On baca kesu sa dukatima u lice Jakovu, i izjavljuje odlučno i neopozivo da mu ne treba ništa. Saruču uzima onakvu kakva ona jeste, po svojoj volji, i bez igde ičega, jer ima dve zdrave ruke i moći će da hrani sebe i svoju ženu, i neka niko ne misli da je on spao na to da ga kupuje riđi Jakov.
Upravo u trenutku kada je bio na domaku cilja nosač Samuel se udaljio od svog sna, i opet sebi postavio cilj. Iako će i dalje morati da grbi kičmu pod svojim svakodnevnim teretom, njemu to kao da više nije teško. Njemu je dobro sa njegovom Saručom, i on će najzad moći da bude srećan, jer će mu njegova Saruča jednog dana roditi sina, kost njegove kosti, krv njegove krvi. I on će gledati kako njegov sin raste, i postaje čovek, i znače da je taj čovek on sam, i biće srećan zbog toga.
