Artnit

Subota, 05 April 2014 17:42

Bil Brajson - O Vilijamu Šekspiru Istaknut

Često se govori o Šekspirovom širokom obrazovanju - kako je bio učeniji od pravnika, doktora, državnika i drugih obrazovanih ljudi toga doba. Čak je i nagovešteno - kako izgleda, sasvim ozbiljno - da dva stiha iz Hamleta ("Sumnjaj u kretanje sunca/ Sumnjaj da li zvezda sja") nagoveštavaju kako je on poznavao kretanje nebeskih tela bolje od svakog astronoma. Uz dovoljno žara i selektivnog tumačenja, moguće je kod Šekspira naći nebrojeno mnogo različitih talenata. Nešto trezvenija procena, zapravo, pokazuje da je on ipak bio samo običan čovek.

Čini se da je donekle poznavao francuski, a italijanski očigledno sasvim dobro (ili mu je barem pomagao neko ko je vrlo dobro govorio italijanski), jer su i Otelo i Mletački trgovac prilično verni originalnim italijanskim delima, čiji prevodi na engleski nisu postojali u Šekspirovo doba. Njegov vokabular svedoči o natprosečnom zanimanju za medicinu, pravo, vojna pitanja i prirodnu istoriju (Šekspir pominje sto osamdeset vrsta biljaka i koristi dve stotine pravničkih termina, u oba slučaja znatan broj), ali sem toga, Šekspirovo znanje nije bilo toliko izuzetno. Poznat je po svojim anatopizmima - to jest, pogrešnim geografskim podacima - naročito kad je reč o Italiji, u kojoj su smešteni mnogi njegovi komadi. Tako na primer u Ukroćenoj goropadi pominje majstora koji izrađuje jedra u Bergamu, otprilike najkontinentalnijem gradu u čitavoj Italiji, dok u Buri i Dva viteza iz Verone govori kako su Prospero i Valentin isplovili prvi iz Milana a drugi iz Verone, mada su oba grada dobrih dva dana putovanja od mora. Ako je i znao za venecijanske kanale, ničim to nije nagovestio ni u jednom od dva komada čija se radnja odvija u Veneciji. Kakve god bile ostale njegove vrline, Šekspir nije bio izrazito svetski čovek.

Njegova dela takođe obiluju anahronizmima. Stari Egipćani igraju bilijar a sat se pojavljuje u Cezarovom Rimu, hiljadu i četiri stotine godina pre no što je tamo prvi put zakucao. Namerno ili iz neznanja, umeo je da bude neverovatno nemaran prema činjenicama, kad je to odgovaralo njegovom naumu. U prvom delu Henrija VI, na primer, lord Talbot umire dvadeset i dve godine prerano, pre Jovanke Orleanke. U Koriolanu Larcije pominje Katona tri stotine godina pre Katonovog rođenja.

Šekspirov genije nije se, zapravo, odnosio na činjenice, već na ambiciju, spletke, ljubav, patnju - ono o čemu se ne uči u školi. Posedovao je osobenu asimilativnu inteligenciju koja mu je omugućila da objedini mnoštvo raznovrsnih fragmentalnih znanja, međutim, u njegovim dramama nema ničeg što ukazuje na duboku intelektualnost - za razliku od, na primer, Bena Džonsona, čija učenost visi sa svake reči poput zastave. Ništa kod Šekspira ne govori o tome da je poznavao Tacita, Plinija, Svetonija ili druge koji su uticali na Džonsona i činili drugu prirodu Frensisa Bejkona. To je dobro - odista, veoma dobro - jer bi, da je bio najčitaniji, on svakako bio manje Šekspir a više razmetljivac. Kako je rekao Džon Drajden 1668: "Oni koji ga optužuju za nedostatak učenosti daju mu veći kompliment: bio je prirodno učen."

Iz knjige Šekspir - Svet kao pozornica

Pročitano 4121 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Bil Brajson - O Vilijamu Šekspiru