Izvesnom upornošću volje, i s mnogo buntovništva, koje sam nosio u svojoj prirodi, borio sam se protiv svega i svačega, dok mi napokon ništa na svetu nije ostalo do jedne stvari. Izgubio sam svoje ime, svoj položaj, svoju sreću, svoju slobodu i svoje bogatstvo. Bio sam zatvorenik i siromah. Ali, i dalje sam imao svoju decu. Iznenada, i njih mi je zakon oduzeo. Bio je to tako strašan udarac, da sam se potpuno izgubio, pao sam na kolena, pognuo glavu, zaplakao i rekao: "Telo dečije je kao telo Gospodnje: ja nisam dostojan nijednog od njih." Izgleda da me je taj trenutak spasao. Shvatio sam da jedina stvar koja mi preostaje jeste da sve prihvatim. Otada - koliko god, bez sumnje, čudno zvučalo - postao sam srećniji. Naravno, ono što sam dosegnuo bila je moja duša u njenoj krajnjoj, suštinskoj sadržini. Bio sam joj na mnogo načina neprijatelj, ali našao sam je kako me čeka kao prijatelj. Kada čovek dođe u dodir sa svojom dušom, on postaje jednostavan kao dete, a takav, prema Hrisovim rečima, i treba da bude.

Tragično je kako tek mali broj ljudi, pre svoje smrti "ima svoju dušu". "Ništa nije tako retko kod čoveka - kaže Emerson - kao delo njega samog". To je potpuno tačno. Većina ljudi su neki drugi ljudi. Njihove misli su nečije tuđe ideje, njihov život je oponašanje tuđih života, njihove strasti su citati tuđih strasti.

Iz knjige De profundis