U stvari, nije me briga šta sam radio u gimnaziji! Ono što sam oduvek želeo, od svoje najranije mladosti, možda još od detinjstva, bila je sasvim druga stvar: prijateljstvo kao vrednost uzdignuta iznad svih ostalih. Imao sam običaj da kažem: Između istine i prijatelja, odabraću uvek prijatelja. Tako sam govorio iz inata, ali sam ozbiljno mislio. Sada znam da je ova maksima prevaziđena. Ona je mogla da vredi za Ahila, Patroklovog prijatelja, za musketare Aleksandra Dime, čak i za Sanča, pravog prijatelja svoga gospodara, uprkos njihovim svađama. Ali, više nije takva za nas. Otišao sam tako daleko u svom pesimizmu da sam danas spreman da dam prednost istini, a ne prijateljstvu".
A pošto je sa uživanjem progutao još malo pića: "Prijateljstvo je za mene bio dokaz da postoji nešto jače od ideologije, od religije, od nacije. U Diminim romanima, četiri prijatelja se nađu na suprotnim stranama, primorani tako da se biju jedni protiv drugih. Ali, to nije dovelo u pitanje njihovo prijateljstvo. Oni ne prestaju da se uzajamno pomažu, krišom, lukavo, rugajući se između sebe istini njihovih tabora. I tako su uspeli da postave svoje prijateljstvo iznad istine, pobuda, naređenja njihovih pretpostavljenih, iznad kraljice, iznad kralja, iznad svega što postoji."
Iz romana Identitet
