Anton Pavlovič Čehov snažnim živim opisom uvodi središnji lik Jone Potapova u pripovetku Tuga. Pogođen neizmernom tugom, Jona Potapov se izoluje od stvarnosti i njegove trenutne okoline. Čehov opisuje realno nijanse tame svega oko njega i pojačava ih belim snegom. Čuju se pokreti i kretanja ljudi, ali u tami niko nije vidljiv. Jona Potapov je savijen dvostruko, od godina i tuge. Presavio se koliko god može živo telo, sedi na svom sedištu i ne miče se. On sedi beo kao duh. Pahuljice koje padaju prekrivaju ga i on izgleda skoro mrtav na ovom svetu. I njegova kobilica je nepomična. Sve oko njih je konstantno kretanje ljudi koji se ne vide ali čiji glasovi se čuju. Jona je okružen ljudima, a ipak ostaje sam u svom bolu, a tama oko njega je mera tame u njemu. On je kao duh u belom jer doživljava smrt u svom postojanju. Njegova tuga je neizmerna, potopila bi ceo svet čini se, ali ipak se ne vidi.
Čak i u ovom nestabilnom okviru uma Jona Potapov mora da obavlja svoju dužnost vozača sanki. On se budi iz svog transa po pozivu vojnog oficira i gleda u njega kroz snegom prekrivene trepavice. Oficir žuri da stigne na svoje odredište i predstavlja kontrast Joni u svakom pogledu. Jona je star i umoran, izgubljen u žalosti, oficir je mlad i pun života. Sa iskrivljenim osmehom i naprezanjem grla Jona pokušava prvi put da podeli tugu, i kaže oficiru da je njegov sin umro prošle nedelje. U početku se čini da je oficir zainteresovan za događaje koji su doveli do smrti. Podstaknut ovim naizgled istinskim interesovanjem Jona se okreće nekoliko puta da bi pričao sa njim i očajnički traži njegovu pažnju. Međutim oficir sedi sa zatvorenim očima, a njegove uši su zatvorene, "nisu sklone da slušaju".
Druga grupa putnika na sankama su goropadni mladići koji se vesele bučno i ne mare za svet. Oni se ponašaju kao da su pijani. Jedan od njih je grbavac i uprkos svom fizičkom deformitetu oseća se superiorno u odnosu na starca koga tišti velika tuga. Svi oni nemaju razumevanja za Jonu, koji pokušava da im priča o smrti svog sina. Joni je drago da vidi da se mladići vesele, ali oni nemaju oči da razaznaju njegovu tugu.
Jona je ostavljen sam. "Njegove oči uznemireno i mučenički lutaju po gomili sa obe ulične strane; neće li se između hiljade ljudi naći bar jedan jedini koji bi hteo da čuje za njegov bol. Ali gomile idu i prolaze, ne zapažaju ni njega ni njegovu tugu... Tugu golemu, beskrajnu... Da mu grudi prsnu, pa da je izliju, ceo svet bi poplavila. Pa opet ne bi mogli videti ni pogledati. Umela je tako da se smesti u ništavnu ljusku da se na belom danu ne bi mogla sagledati." On shvata da gomila nije društvo i "odvozi malo dalje svoje saonice, poginje se na sedištu i predaje se svojoj tuzi."
Još jedan pokušaj Jone Potapova da razgovara sa mladim kočijašem i podeli svoju tugu pokazuje se kao uzaludan. On je sam, ali on i dalje ima svoju kobilicu. On prvi put pominje ime svog sina Kuzme Jonića i njegovu smrt. Pita je kako bi se ona osećala ako bi izgubila svoje ždrebence. Kobilica gricka seno i diše na njegovoj ruci. Ali u tom trenutku neizgovoreno disanje životinje je utešilo Jonu. Osetio je da je dirnuo srce svoje kobilice i da ona saoseća sa njim. On je pronašao izlaz za svoju tugu i priča svojoj kobilici.
Kroz lik Jone Potapova i njegovu tugu Anton Pavlovič Čehov prenosi jasnu poruku da su ljudi u osnovi neosetljivi na bol drugog i ne žele da dele žalost i tugu sa drugima. Tuga drugih ih ne dotiče sve dok ih ne dotakne na njihovom ličnom nivou.
