Cela pesma Srbija je monolog pesnika u obliku apostrofe. Iz strofe u strofu on se obraća Srbiji, nižući činjenice o njenom stanju i položaju, o njenoj prošlosti i sadašnjosti, o njenoj budućnosti. Portret Srbije je naslikan sa nekoliko osnovnih obeležja: pesma, šljiva, ljudi, njive, stada, brda i buna.
Na samom početku pesme Srbija ponovljenim izrazima, "ja znam" snažno se naglašava srođenost pesnika sa Srbijom, koja ima mnogo lica i mnogo očiju, mnoga usta i mnoge misli. Svako lice ima svoja htenja i svoj specifičan lik koji nosi svoje prepoznatljive osobine. Otadžbina je sve ono što se ispoljava preko lica, kroz oči, rečima koje usta izgovaraju.
Slike tople atmosfere, ali i obilja i bogatstva koje Srbija ima naslikane su veoma živopisno. Srbija je "milošta meka", ali i "klik divlje plovke usred sunčanog dana" i "zrenja svakog klasa". Srbija je bogata šljivama, njivama, stadima, brdima, pesmama, mekotom, rodom.
U pesmi Srbija dominira socijalni motiv, motiv tuge i teškog života. "Ej, piju od tuge, od znoja, od muke", kaže pesnik, Time predočava sliku teškog života seljaka i siromaha koji je sav: Srbija. Slika bede dočarana je bogatim metaforama: bosa pesmo, gluve žalopojke, gladna ruko, slepe jadikovke. Slika teškog života dopunjena je još jednim detaljem: "kamena ploča kamenog dinara" je simbol dinara, teško zarađenog koji je težak i tvrd kao kamena ploča. "Med našeg znoja" i "vino našeg rada" su metafore za dobra koje čovek stvara i za njih dobija težak dinar. Dugi nizovi muklih dana donose starenje i propadanje, "rovove bora", zemljanu boju, skorelo lice. Niti su dani ljudski dani, niti su lica ljudska lica - ranjeni, spečeni kao tabani. Dan i život je toliko težak da se u jednom danu ostari "kao čitav vek". Zato su psovke, kletve sve brojnije i oštrije i postaju izraz nezadovoljstva, prezira, gneva naroda. One se pretvaraju u nemire, previranja, bune, jer narod ne može više da podnese svakodnevne muke.
Motiv bede i siromaštva je naslikan u odnosu na obilje i bogatstvo. Bogatstvo i beda stavljeni su jedno naspram drugog: nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje, ali "kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?" Bogata Mačva i Pomoravlje gladuju jer je bogatstvo oteto i nepravedno prisvojeno.
Motiv pesme se ponavlja tri puta. Srbija peva, peva i onda kada joj je teško, pesmom tako prkosi. Međutim, Srbija je i sama pesma. Pesma je tužna, ali meka, topla, milosna, svoja. Pesma je tužna kao krv grožđa i suza mošta, a meka i mirisna kao perje i grleni glas gugutke. Ona je ponekad ''jadikovka'' zbog ropskog života, nemaštine, gladovanja, i masovnih umiranja u ratovima i zbog bolesti. Kada je najteže, Srbija je pevala i pesmom bedi prkosila. Često je bila u ropstvu, pod tiranijom tuđina i moćnika, ali ipak raspevana, hrabra i postojana. Za pesnika Srbija je "pesma među narodima". Ovim izrazom on iskazuje svoju veliku ljubav koju prema njoj oseća.
Srbija traje među šljivama i među bunama. Srpski narod je patio i mučio se vekovima, ali nikada nije posustao. Opstajao je, obnavljao se, prkosio i trajao na prostoru i u vremenu, u istoriji i stvarnosti. Deca Srbije đikaju, a rastu u blatu, među svinjama i patkama, uz post i glad, uz uspavanke, bajke i gatke. Bajke dočaravaju prelep i prebogat svet koji je samo san i čežnja. U čoveku, koji je tako rastao, tinja napeta buna. Bunu diže koliba, čovek sa polja i iz vinograda, koji peva i kada gine. Srbija ostaje nezadrživi buntovnik koji ne trpi ni jaram ropstva, ni nepravdu ljudsku.