"Sutra, sutra!" Da, od svega je čovek pokušao da napravi oruđe za postizanje svojih ciljeva ili za svoju odbranu; od svega, pa i od tajanstvenog toga vremena. Na njegovim prevrljivim talasima (danas-sutra!) on prebacuje sve, i ono što želi da bude odmah i ono što bi hteo da ne bude nikad.
Bilo mi je nepunih devetnaest godina kad mi je istim ovakvim ženskim glasom, samo šapatom, rečeno: "Ne danas! Sutra... sutra!" Pa je prošlo to "danas" i došlo "sutra", ali tada je to očekivano "sutra" odjednom, po istom zakonu naših odnosa, postalo moje i njeno "danas". I opet ja važilo: "Ne danas! Sutra... sutra!" i sve tako. A ono pravo i željeno "sutra" nije došlo nikad. Vreme i život ostali su mi dužni.
I sada, odjednom, odnekud sa visine nekog sedišta iznad mene, nevidljiva usta dovikuju: "Sutra, sutra!" Pa nije čudo da se od tog neočekivanog glasa, usred ovog radosnog šuma i vedrine bez senke, i u meni za delić sekunde poremetio utvrđeni red vremena, da se ispreturalo nekadašnje "danas" i "sutra", i ukrstilo sa onim što sam čuo maločas ("sutra, sutra!"), da se ono što je trebalo da bude, a nije bilo, pomešalo sa onim što izgleda kao da bi moglo da bude, a neće nikad biti. Nije čudo! Ničija čula ne rade kao sat sa oprugom od nepogrešnog čelika, po nepromenljivim zakonima, pa ni moja, pogotovo kad su ovako opijena sjajem dana, lepotom prizora pred sobom i toplom magnetskom snagom uzbuđene mase koja me optače kao more plivača.
Iz pripovetke Na stadionu
