Lik gospože Dafine između dva brata stoji kao čarobno ogledalo njihovih unutrašnjih svetova. Njen lik i karakter su sagledani očima muža i devera. Na početku romana, viđena očima Vuka Isakoviča i doživljena osećanjem dosade ona se nazire kao žena iz sna i iz nikada ostvarene želje, a njena duševnost je potisnuta preokupacijama Vuka Isakoviča. Prosta i zagonetna ona fatalno ulazi u život dva brata i svakome na svoj način daje smisao. Ona je neodređena, lelujava, a istovremeno veoma stvarna. Kreće se kao anđeo i kao duh korakom koji se ne čuje i tragom koji se ne vidi. U sebi nosi nešto anđeosko, plavo, ali i strastveno, čulno neodoljivo u boji kože, u oblinama, u stasu i u pogledu. Njena lepota se stalno menja i preobražava, postaje uvek drugačija i neodređena u odnosu na okolinu i prostor u kojem postoji. Lepota i strast donose nesreću i njoj, njenoj deci, mužu, deveru.
Brak gospože Dafine sa Vukom Isakovičem je bio dogovoren i nisu se voleli. Njegov brat Aranđel Isakovič joj je pruzio pažnju koju nije nikada dobila od muža. Ali, uvek kada bi rešila da prevari muža njoj se pričinjavao muž ranjen na konju i ona se predomišljala. Aranđel nastavlja da joj poklanja cveće i druge poklone i ona na kraju prevari svog muža sa njim. Opsednuta time što je učinila Dafina zapada u halucinantno stanje, razboljeva se. Brak sa deverom vidi kao izlaz iz besciljnosti svog života. Ona želi da pobegne od buke, nemira koji joj donosi život sa mužem. Kada saznaje da je trudna moli Aranđela da ode i prekine njen brak sa Vukom.
Preljuba donosi nesreću gospoži Dafini, njenoj deci, mužu, deveru. Kada padne, izgubi dete koje je nosila u svojoj utrobi još od poslednjeg susreta sa Vukom i razboli se. Ona se nada čudu koje će je spasiti. Za nju ne postoje čuda i ona umire u strašnim halucinacijama, pre Vukovog dolaska iz rata i nekoliko noći kasnije pošto joj Aranđel saopštava da nije bilo nikog da raskine brak. "Zatim sinuše pred očima njenim kolutovi zvezda, plavih, ljubičastih i žutih, i preliše je vanredne mlake vode, nad kojima su tekla nebesa." piše Miloš Crnjanski. I na kraju poslednje što vidi je lik muža koga je sve manje volela, Vuka Isakoviča na konju. Aranđel Isakovič je kao i njegov brat, u snu dok je umirala nad Dafinom video plave krugove i nad njima zvezdu. "Dafina izdahnu u dva nepomična, modra kruga, boje zimskog neba, hladnog i čistog koji izdaleka behu mali, ali koji su izbliza rasli i obuhvatali ga celog."
