Da, ja sam poverovao i osećao sam se boljim, raskrupnjao sam se, bio sam skoro lep, žudeo sam za uvredama. Kad smo išli, u zbijenim i crnim redovima, leti, pod suncem Grenobla, i susretali devojke u lakim haljinama, ne, nisam odvraćao pogled, prezirao sam ih, čekao sam da me uvrede, a one su se pokatkad smejale. Tada sam mislio: "Neka me udare i neka mi pljunu u lice", ali njihov smeh je doista i bio takav, onako načičkan zubima i šiljcima koji su me kidali, vređanje i patnja bili su slatki! Moj duhovnik nije shvatao kad sam samog sebe optuživao: "Nemojte, ima dobrog u vama!" Dobrog! U meni je bilo kiselog vina, to je sve, i tim bolje, kako da postanete bolji ako niste rđavi, ja sam to dobro shvatio iz svega čemu su me učili. Čak sam jedino to i shvatio, jednu jedinu misao, i kao bistra a tvrdoglava mazga, terao sam do kraja, sam sam predupređivao pokore, sam sebi zakidao od obroka hrane, jednom rečju, želeo sam da i ja služim za primer, da me vide i da, videvši me, odaju poštu onom što me je učinilo boljim, preko mene veličajte mog Gospoda.
Iz pripovetke Otpadnik (zbirka pripovedaka Izgnanstvo i kraljevstvo)
