Artnit

“Među prostacima čovek sve dublje tone“, kaže slikar, “i potone dublje nego oni. To što kažem, istina je: ono fino u ljudima uvek mi je bilo odvratno, toga se moram osloboditi, to ne smem ja da imam. Celog života sam se povremeno utapao u prostački, prljavi svet. Uvek sam osećao da njemu pripadam. Pa sam uvek i ostao dole.

Pokušavam da zađem dalje od neposrednih ekonomskih uzroka, i dokučim kako je uopšte zadovoljstvo za bilo koga kada misli na ljude koji su osuđeni da doživotno peru sudove. Jer nema nikakve sumnje da ljudi - dobrostojeći ljudi - zaista nalaze zadovoljstvo u takvim mislima. Rob, rekao je Markus Katon, mora da radi kad god ne spava. Nije bitno da li je taj rad potreban ili nije, on mora da radi, jer je rad sam po sebi dobar - bar za robove. Ovaj stav i dan-danas važi, pa je zato i toliko beskorisnog rintanja na svetu.

Oh! Te kako će mi biti prijatno da stanem gde nogom, da se zaustavim. Kažu da ću tamo dobiti nešto zemlje, alat, kućicu... Kućicu! Meni i ženi san je bio da imamo svoju kućicu oko Sen-Mandea; malu, s bašticom kao izvučena fijoka puna povrća i cveća. Tu bismo dolazili nedeljom, na ceo dan, da se nadišemo sveža vazduha i nauživamo sunca za celu nedelju. A kad deca odrastu, stanu u trgovinu, tu bismo se povukli da mirno proživimo. Bedniče jedan! Sad si se eto povukao, i dobićeš tvoju željenu poljsku kućicu!

I dopustite da se za časak zadržimo na ovome mestu, pa da primetimo da ako su međusobna odanost i ljubav ukućana divna osećanja, one nisu nigde tako divna stvar kao kod sirotinje. Veze koje bogate i ponosite vežu za njihov dom mogu biti iskovane na zemlji, ali veze koje vežu siromaška za njegovo ubogo ognjište od čistijeg su metala i nose na sebi žig neba.

Tada je Čagatajev pokupio sve ljude i pitao ih imaju li nameru da žive? Niko mu ništa nije odgovorio...

Mnoge blede oči gledale su ga s naporom, da se ne zatvore od nemoći i ravnodušnosti. Čagatajev je osetio bol od tuge što njegovom narodu nije potreban komunizam - njemu je potreban zaborav dok vetar ne ohladi i postepeno raznese njegovo telo. Čagatajev se okrenuo od svih, njegove aktivnosti, njegove nade pokazale su se besmislene. Treba uzeti Ajdim na ruke i zauvek otići odavde.

... I zato ja, dok u mislima posmatram i razmišljam o državama koje danas u svetu postoje, svuda vidim, tako mi Boga, samo neku zaveru bogatih, koji se, tobož za račun i u ime državnih interesa, bore jedino za svoje lične interese (...) Pa ipak ovi nevaljalci, koji su u svojoj nezajažljivoj gramžljivosti međusobno podelili sva dobra, koja bi inače bila dovoljna za potrebe sveg stanovništva, kako su oni ipak daleko od onog blagostanja koje uživaju Utopljani! Tamo je novac sasvim izbačen iz upotrebe, a time su odstranjeni i uslovi za pojavu gramžljivosti za zlatom.

Postoji duga istorija i duboko ukorenjena tradicija žigosanja i preziranja sirotinje, kao svojevrstan vid osporavanja njene društveno klasne uslovljenosti. Pretpostavka o nestanku bede u savremenim visokorazvijenim društvima postepeno je postala veoma rasprostranjeno i uobičajeno verovanje. Verovanje o nestanku bede pojačavano je neprekidnim ponavljanjem u medijima i dobijalo svoj naučni autoritet i podršku zahvaljujući mnoštvu knjiga i članaka.