Slika je inspirisana parabolom jevanđeliste Luke o bludnom sinu. Scena predstavlja kraj priče, oproštaj oca sinu zbog njegovog ponašanja. Glavni likovi, otac i bludni sin izdvajaju se u svetlu nasuprot ogromnoj tamnoj površini na slici. Posebno su živopisne odrpana odeća sina i oker rukavi oca oivičeni sa zlatno maslinastom bojom. Oker boja kombinovana sa intenzivnom skarletnom crvenom bojom ogrtača oca predstavlja nezaboravnu kolorističku harmoniju. Sin upropašćen i odbojan, sa ćelavom glavom ima izgled izgnanika. Protraćio je svoje nasledstvo u tuđini i vraća se očevoj kući nakon dugih lutanja i mnogih promena. On kleči pred svojim ocem. Njegov stari otac obučen u raskošnu odeću, dočekuje ga sa nežnim gestom, skoro zaštitnički. On prihvata dugo izgubljenog sina sa najvećom očinskom ljubavlju. Oči oca su slepe, oduzete od Boga. Njegove ruke su različite, jedna je muška, a druga ženska. To sugeriše da Bog nije naš otac ili naša majka, on je sve. U pozadini su ljudi odeveni u raskošnu odeću. Oni gledaju sa poštovanjem dok otac oprašta sinu.
Na ovoj slici je prikazana dvojaka suština arhetipa milosnog oca koji prašta i posrnulog sina koji se predao slabostima i traži oproštaj. Složenost emocija je izražena na licima starog oca koji oprašta sinu i sina koji kleči i pati. Milost, dobrota, beskrajna ljubav, žaljenje i duhovno buđenje predstavljaju vrhunac psihološke karakterizacije Rembranta, ali i saosećanja sa ljudskom patnjom.
Kompozicija slike je asimetrična ne samo rasporedom figura, već i tretmanom osvetljenja, kojim desno slikar dubi prostor, dok u vertikali na levoj strani pokazuje sve njene nijanse dostižući blistav sjaj na čelu oca. Svetlost dopire izvan okvira i širi se samo do kraja glavne scene, ali ne u pozadinu. Osvetljenje, boje i magična sugestivna tehnika zajedno sa jednostavnošću postavljanja figura na slici stvaraju snažnu ekspresivnu scenu.
Na slici Povratak bludnog sina, Rembrant van Rajn tumači ideju hrišćanske milosti sa izuzetnom ozbiljnošću, kao da je to njegov duhovni testament svetu. Povratak bludnog sina, možda je njegova najrečitija religiozna slika, a takođe i najspokojnija - trenutak koji se pruža u večnost. Ona je postala i čudesna metafora milostivog Boga koji daje oproštaj onome ko je dovoljno hrabar da ga zatraži.