Osobena Tarnerova novina bilo je savršenstvo sklada pomoću skerletne boje. Drugi slikari su davali zlatne i plave tonove neba; Ticijan naročito plave i to savršeno. Ali se nijedan nije usudio da slika, nijedan izgleda nije video, skerletnu i purpurnu boju.
Tarner se nije razlikovao od prethodnih slikara samo po tome što je video tu boju živo pri punoj svetlosti. Njegova najkarakteritičnija koloristička novina jeste otkriće skerletne senke. "Stvarno, ima zlatne sunčeve svetlosti čija je senka siva, ali postoji još jedna sunčeva svetlost, ona najčistija, a to je bela svetlost čija je senka skerletna." To je bila u suštini uvredljiva, nepojmljiva stvar u koju nije moglo da se veruje. Bilo je izvesnog osnova za neverovanje, pošto nijedna boja nije dovoljno živa da izrazi vrhunac čiste bele sunčeve svetlosti, tako da boja data bez stvarnog intenziteta svetlosti izgleda lažna. Pa ipak, Tarner je mogao samo tačno da izjavi o boji: "Ja zaista moram da uzmem niži ključ, ali to nije razlog da mi nota bude lažna. Ovde je sunčeva svetlost koja sija čak i kad je prigušena; ona nema hladnu, nego užarenu senku. U tome je veličanstvenost sunčeve svetlosti."
Iz dela Moderni slikari
